O ISI sistemu

Obećao sam prijatelju da ću pisati o tome. Bio sam jedan od ljudi koji su sada bolji od 10 ani se lupta să se schimbe „sistemul ticăloșit” din cercetare, gde na fajlovima, ne radeći mnogo, mogao bi otići daleko. Bilo je unutra 2008, kada sam bio u udruženju Educer, od čega sam se ubrzo jako razočarao. Samo, kako kažu, pazi šta želiš, da bi ti se to moglo dogoditi! I tako je bilo! Desilo se! Sada je mnogo gore! Nu mi-am dat seama despre cât de departe poarte merge mintea criminală umană… Și sigur, sve je to promijenilo i moju ideju o tome kako se zovu zločini, o tome šta zločin znači. Definitivno bih imao više suosjećanja i prijateljstva za nekoga koga bih uhvatio u džepu ili čak u svojoj kući kako me plijeni, nego neki takozvani istraživači, koji su otkrili kako legalno ukrasti novac poreskih obveznika, i koga nijedan zakon ne može uhvatiti. I, Živim usred neprekidne pljačke. Samo što mnogi poreski obveznici žele vjerovati u sistem.
Am prins doctoratele „altfel”, koji su često bili u dosijeu. Numai că… nu întotdeauna. Još jedan je pobjegao zauvijek. Na osnovu otkrića, barem jedno zapažanje. Vjerovatno koliko je potrebno. Tada su problem bili reagensi, sada je problem star kao i uvijek: ljudski resursi. Na bilo kom mestu na svetu, zaista originalne ideje su rijetke. Većina doktora nauka za koje znam, u kojoj sam učestvovao, nisu zaslužili da im se odobri. To nema nikakvu vrednost za nauku, i njihovi autori, čak i ako su nekako igrali po pravilima, ako ostanem ovako, oni nikada neće biti pravi istraživači. Zato što nikada nisu predstavljali nikakav naučni problem, o prirodi, o društvu. Oni čak i ne znaju kako da argumentiraju obrazloženje. Ali šta oni znaju da rade?? ISI članci. Kako takvi funkcionalni nepismeni mogu pisati desetine ili stotine ISI članaka? Jednostavno, jer je lako, oni su recepti! I, ovih doktorata od sada, često zasnovani na mnogim ISI člancima su gori od onih o tužnom sjećanju. neuporedivo, od onoga što sam video.
U knjizi koju je napisao Kapitsa, dobitnik Nobelove nagrade, autor je ispričao kako je Rutherford, sa kojim je radio, pitao se to u to doba, početkom 20. veka, nauka je bila zarobljenik. Sada nije samo zatvorenik, sada je standardizovan, robot. Umjesto robotizacije proizvodnje, robotiziramo nauku. Kako sada napraviti ISI članak? recimo, u hemiji, u kojima ih ima najviše. Kao što je filozof rekao, da sistem sada prave hemičari, da je sve postalo stvar….hemije. Ne postavljam pitanja koja je on pokrenuo, o beskonačnoj diskriminaciji onih iz drugih oblasti, pogotovo ako ne govorim engleski, ako su iz egzotičnih kultura. Šta rade nije važno, njihov doprinos se ne uzima u obzir. O ovome, Znam da je neko pokušavao da ubode one koji su doktorirali u Rumuniji, prijateljica koja je rekla koliko je traže strani časopisi (da ne bih znao šta je ovo!), to of, u Rumuniji ništa ne vredi ništa. Prokletstvo! Samo da je tako! Da postoje rumunske istraživačke škole, da ih ima više... Zapravo, svi oni koji doktoriraju u Ro dobijaju međunarodne, objavljeno u međunarodnim časopisima, i po broju članaka u tim časopisima vrednuju se. Proleteri svih zemalja, Ujedinite se! Tačnije roboti...
Kako napraviti ISI članak? Pronađite trendovski fenomen, pronađite metodu za koju znate da radi (čak i kad bi mi neko rekao da neće probati ono što ja želim, da ne zna da li radi, tako da je hodanje neophodno, ne istraživanje), mjeri sve što se tom metodom može izmjeriti, da znate da radi (i ako ne uspije, izmišljene su metode da se rezultati prilagode da rade), napravite neke eksperimente, zapravo ponovite metodu što je više moguće, pisati po pravilima, bez malo razmišljanja, n articole, primjenom šablona. I to je to, karijera! Tako to izgleda, kao što sam voleo da kažem, da imaš ruke, ne mozak! Nema više studenata doktorskih studija koji ne znaju ni da pretražuju bibliografiju! Da im to daš, 2-3 naslovi, po potrebi. Ako je fenomen moderan, metoda, dobićete citate. Ali ako ne, i metode su izmišljene. To se zove peer review. Niko ne zna koliko je vršnjaka u njemu. Pa, možete staviti svoje ljude na recenziju. I, pitaju vas časopisi. To zapravo ohrabruje. Neće vam dozvoliti da pošaljete ako ne navedete recenzije kolega. I! Moja muka je da objavim tako nešto. I mislim da bi ko od ljudi koje poznajem shvatio šta radim. Și pun mereu aceiași oameni, gotovo bez izuzetka Jevreji, to of, ljudi su kultura... Dobro je da Evropljani krajnje desnice nisu bili efikasniji!
O citatima, ako napišete nešto niše, evolucija i starenje, šta da radim uglavnom, kako vas mnogi citiraju, kada svi ljudi koji bi razumeli i zanimali se za ono što radite, da generalno u ovoj industriji ljudi nemaju široka interesovanja (Pratim efektne članke, sa citatima, jasnim metodama), stane u pab prosječne veličine? Bio sam iznenađen jednog dana kada me je potražio istraživač iz Pakistana koji je bio zainteresovan za moju hipotezu o starenju. razumeo! Kao prokleto dobro! Neki od nas, zainteresovani za starenje, nisu ništa uhvatili. Hteo je da me stavi u svoj članak, takođe nešto sa vezama, sa starenjem i evolucijom. Naravno, kako mogu da prihvatim tako nešto??? Oni jednostavno nisu moje kolege! Da o ovom fenomenu nema smisla pričati, poznato je. Neki umnožavaju svoje ISI članke stavljajući svoje ime, da ne kažem ništa drugo, na članke zasnovane na idejama ili radu drugih, student, Doktorski, podređeni. Naravno, na terenu, buka je važnija od ideja. Ako prije, prije nekoliko decenija, asta era considerat scârbos, sada je to normalno. Moja fantazija sa pakistanskim istraživačem bila je prava saradnja, cu experimente pe animale… La noi în UE, sve je postajalo sve teže. Već sam imao ljude koji su bili zainteresirani za moje članke, i zapadnjaci, ali većina iz starih kultura, Kinezi, Indijanci. Ali ne znam koliko su razumeli. Našao sam neke Ruse koji su razumeli. Ali ako želiš karijeru, ne citiraš nešto novo i kontroverzno, što otvara nove perspektive, novim pravcima istraživanja.
Ali prije svega, da bi se članak citirao, mora biti sa nečim modernim, iz modnog polja, i neka bude mnogo čitalaca. Kao i časopisi sa visokim uticajem faktora, čitaju mnogi. Mislim opet moramo doći do nečeg popularnog, da mnogi imaju interes. Općenito, u mom polju, one za doktore, sa nečim kliničkim. Ali ti časopisi, kao nivo, ne mogu se porediti sa onima koji predstavljaju mehanizme. Ali časopisi sa visokim uticajem imaju nešto: Tražim novac. Mnogi! Medicinske, Manje, ali one u oblastima u kojima objavljujem, sa mehanizmima, hiljade evra! 3000, na primjer! Kod nekih, dacă ești din țari foarte sărace (čak ni ratna Sirija nije bila na listi), oslobođeni ste plaćanja. Razmišljao sam o takvim smicalicama, mada... znam koliko sam se mučio sa svojim saradnikom da tražim časopise koji ne naplaćuju izdavanje! Imao sam listu, cred că o am și acum… Când vedeam open access, znao sam. To je na novcu!
Ali sada o tome kako sistem funkcioniše, zašto je sve ovo potrebno?: istraživanje je sa grantovima, odnosno istraživačkog novca. Grantovi zavise od publikacije, posebno u časopisima sa velikim uticajem (naučni tabloidi, kao što sam govorio), onda se od donacija novac daje časopisima za objavljivanje, za druge grantove. Izgleda kao poslovni plan? To je to! O tome se radi! U laboratorijama u kojima sam bio, osim nekih iz apsolutno zlokobne institucije, ali u kojoj je bilo i naučnika, ali više nisam (umrli ili penzionisani) uopšte nije bilo rasprave o nauci, istraživanja, Takođe sam držao govor (kako bi to bilo nepristojno!), već o grantovima, aplikacije. Kakve rasprave! Kakva kontroverza! Ništa! Kao što sam rekao, gore je nego prije! Măcar înainte impostorii voiau să pară și ei altceva și îi invidiau pe cei care erau… Acum nimeni nu mai dă doi bani pe cei care sunt altceva, odnosno ono što bi ljudi trebali biti istraživači. Ako zamislite da je napolju nešto drugo, grešiš. To je isto! Ali biti mnogo više i mnogo više novca, uvlači se ideja, nešto zanimljivo.
Ali istorija nauke pokazuje da su nove ideje, original, Teško mi je, u vremenu. Šta meni u ovoj eri, deluje u najmanju ruku glupo.
Sistem je zastario, jadan, jadan, napravljen od i za mediokritete, za njihov uspeh, ne za razvoj nauke. Rekla mi je drugarica iz biologije, sa koledža, da oni koji imaju uređaje koji im omogućavaju mnoge eksperimente (ono što sam gore nazvao eksperimentima), oni žele takav sistem, da imaju o čemu da pišu članke, one o kojima smo pričali, i uzeti finansiranje. Teoriji sam se okrenuo na početku karijere jer nisam imao reagense. Ali mislim da mi je puno koristilo...baš za najoriginalnije eksperimente.
šta da radim? U ovoj eri? Vrlo jednostavno! Ukinuo ceo ovaj sistem, kritiziran prije mog rođenja, iako je tada bio mnogo slađi. Cunosc profesori universitari americani care au lucrat în domeniu din anii ’70, ko se pita šta je postignuto.
Prije svega, zašto su nam više potrebni časopisi?, kada sada svako može odmah objaviti svoje rezultate! Kada postoje masovni mediji! Postoji mreža! Mogu napisati neke rezultate samo za zapisnik ili da me ljudi potraže, ako to žele, žele moje rezultate, ali tome služi vijest, sažetak. Odnosno, imati nekakve naučne biltene. I za one koji žele moje rezultate u detalje, Imam samo dvije riječi? Pa, ako se radi o eksperimentima s dugovječnošću i plodnošću kod starih miševa (neobjavljeno, da moraju biti patentirani i naći kako da ih kapitalizuju), Imam samo ono što bih napisao u nekoliko listova? NE, Imam sate filmova, hiljade slika. Oni mogu da vide ono što ja nisam video. Ovo se dešava i divno je, kada drugi vide vaše ideje i rezultate bolje od vas. Vidim šta ti ne vidiš. Ovo ja radim sa drugima, strahujući svaki put da su lažni. Ali lažnjaci bi nestali kada biste mogli pokazati sve što ste uradili, radne sveske, možete čak i sebe snimiti kako radite.
Naravno, za to sve treba odbaciti. Kako prihvatiti, ako imaš pameti i savesti, platiti za objavljivanje? Odnosno, novac treba da bude kriterijum vrednosti? Onaj koji stalno kuka o sistemu, i ja, kao i mnogo drugih puta, reci, Pogledaj, ovo je moje (de câte ori am luat țeapă așa!) on kaže da, mora biti plaćeno, da bi inače svi kampirali za objavljivanje. cujem! Pa, većina ljudi ne bi htjela ništa objaviti, ne bi ništa uradio, ako ih sistem nije natjerao da doktoriraju, od članaka, da napreduje u svojoj karijeri. Cum îmi zicea un medic care se înscrisese la doctorat, ne zna se hoće li ih jednog dana pitati. Ljudi koji često nikada više neće raditi nikakva istraživanja. Ja se molim, neće više biti uključeni u istraživačku igru... Ali i oni koji ostaju, uglavnom, Ne ostaje mi da ga pojede neki istraživački crv (izraz koji citiram), ali da je to ono što on mora da uradi. Lako im je gubiti vrijeme na proizvodnju bezvrijednih predmeta, koje sistem nagrađuje. Sjećam se kada sam objavio hipotezu starenja. Bio sam siguran da ću te godine dobiti nagradu za istraživanje. Ko bi uradio više u Ro od mene?, u mom polju? Kakav naivčina! Nisam vidio taj časopis, što se poklapa sa onim što sam objavio, nije imao veliki faktor uticaja! Dato je na impakt faktor. U narednoj godini, Imam neko sranje, kako sam ih vidio, čak i ako su zasnovane na mojim idejama, ali na koju je bila postavljena gomila drugih bića koja ne bi ni shvatila šta želim sa tim supstancama. Podijelio sam nagrade s njima (NURC), iako neki nisu ni znali šta sam uradio. Stavite članak ovako, koju je doktorski mentor želio, da je imao obavezu, pakao zna. Sjećam se i sukoba koje sam imao s njom, da nisam želio više članaka, bio sam pun, Imao sam šta mi je trebalo.
Mislim da mnogi ljudi neće razumeti šta sam ovde napisao, ali možda će se naći neki koji hoće. Naravno, za dobrobit svih sistem bi se trebao promijeniti. Ali koga bi bilo briga kad je već puna varalica! Jedan, za koju sam mislio da je moj (tražili smo jedno drugo kao vampiri), rekao mi je da je ljut što ne znam ništa o istraživanju, ako pričam o predviđanjima, o sjajnim idejama. Ne znam šta je istraživanje, koji se radi u malim koracima. I, pa bih trebao odustati od svojih rezultata, da nisu ono što bi trebalo da budu. Današnjim metodama, Mendel bi bio neuspješan, i Franklin, koji je poslovao i nakon toga se bavio naukom 40 godine, nakaza. Mislim da ne postoji polje gde je talenat, prave veštine, računati manje nego u istraživanju, kao i individualne zasluge. Ljude ne treba pitati koliko stvari imaju, ali koje su konkretne članke napisali, šta se njih tiče, šta bi želeli da znaju. Većina nema šta da nauči. Sistem promocije je pogrešan, sistem selekcije je pogrešan.
Rezultat: šta sada vidimo! Katastrofa je potcenjivanje!